Čuveni jugoslovenski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost prije braka sa kostimografkinjom Milicom Babić žudio je za jednom Poljakinjom.

Foto: RTS Kulturno-umetnički program - Zvanični kanal/YouTube screenshot

Ivo Andrić je u Beogradu u kontinuitetu proveo četiri godine tokom kojih je živio u hotelu Ekscelzior, intenzivno pišući prvi deo triptiha “Jelena, žena koje nema”. Ovo djelo je godinama stvaralo misteriozno pitanje ko je ona koje nema?

Mnogi smatraju da je Andrić pišući priču o ženi Jeleni na umu imao baš suprugu Milicu Babić, prvu školovanu kostimografkinju, udatu Jovanović, na koju je čekao punih 30 godina da napokon postane slobodna.

Međutim, jedna Jelena zaista je postojala u Andrićevom životu. Bila je Poljakinja zanosne ljepote…

Za vrijeme studija u Poljskoj, Andrić je uoči Prvog svjetskog rata 1914. godine, upoznao 16- ogodišnju Jelenu Iržikovsku, devojku zanosne ljepote, koja mu neće uzvratiti ljubav, ali će ostaviti dubok trag u njegovom stvaralaštvu.

Istoričar književnosti Dragoljub Vlatković je svojevremeno dokazao da čuvena Andrićeva “Jelena, žena koje nema” nije samo plod piščeve mašte.

Bila je Andrićeva velika neostvarena ljubav, opisana kroz mnoge likove u njegovim djelima. Zvala se Jelena Iržikovska, bila je Poljakinja iz Krakova i imala je samo šesnaest godina kada je Andrić ugledao i zaljubio se.

„Kada je otvorio vrata Andrić je ugledao više djevojčicu nego pravu djevojku ‘neodređenih godina’. A ona je – odmah je to primjetio – i u izgledu imala nečeg božanskog, nečeg anđeoskog. I kao da je bila poslata odnekud, od nekog i sa nekom porukom. Prvo što mu je privuklo pažnju i palo u oči bile su njene – oči. Bolje reći tamnoplava jezerca – lijepa, pametna, nasmijana!”.

Kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu poslije 40 godina ćutanja javila mu se njegova velika neostvarena ljubav Jelena.

- Ja sam Jelena Iržikovska (Puca) sada stara udova Lutavska. Moram vam poslati srdačne čestitke za vašeg „Nobela”. Mnogo sam zaboravila izraze, ali ako mi hoćete otpisati, pišite možda vam mogu pisati poljski. Čitala sam sve vaše knjige koje su prevedene na poljski, ali drago bi mi bilo da ih čitam u originalu. Neću više pisati samo vas srdačno pozdravljam i čekam na odgovor.

Vaša stara prijateljica Jelena. ”

Krakov, 15. 11. 1961.

Više puta javljale su se glasine o Andrićevoj veridbi i ženidbi, bilo je tračeva, ali i afera, poput one sa ženom Gustava Krkleca, takođe Poljakinjom Persidom.

Međutim, Andrić se oženio tek posle šezdesete sa Milicom Babić, kostimografom u beogradskom Narodnom pozorištu. Za razliku od Jelene ova njegova poslednja ljubav nije, po mišljenju Vlatkovića, bila ni književna inspiracija ni junakinja nekog njegovog djela. Mada je sam Andrić tvrdio da su mu godine provedene sa Milicom bile najsrećnije u životu.

– Nema podataka da su se Iva i Jelena ikada ponovo sreli – kaže Vlatković. –

Međutim, Jelenom je ostao opčinjen do kraja života. A u naslovu „Jelena žena koje nema”, Andrić je izostavio samo jednu riječ – više – „Jelena, žena koje nema (više). Ta riječ bi zapravo sve otkrila.