Crna Gora se i dalje pozicionira kao predvodnik u procesu pristupanja Evropskoj uniji, ali iza ubrzanog zatvaranja pregovaračkih poglavlja stoje ozbiljni ekonomski izazovi koji se ne mogu zanemariti.

Foto: YouTube screenshot/European Committee of the Regions

U intervjuu za portal Bankar, poslanik Evropskog parlamenta Tonino Picula, upozorava da politički napredak ne može dugoročno nadomjestiti izostanak dubinskih ekonomskih reformi. Iako pregovaračka dinamika bilježi vidljiv zamah, ključni makroekonomski pokazatelji ukazuju na strukturne slabosti koje bi mogle usporiti evropski put zemlje. Picula posebno naglašava da se poglavlja ne zatvaraju u ekonomskom vakuumu i da će sposobnost Crne Gore da izdrži pritisak jedinstvenog tržišta biti jedan od presudnih testova.

Crna Gora se često navodi kao predvodnik u procesu proširenja, ali ekonomski indikatori i dalje pokazuju strukturalne slabosti, da li Evropska unija ima prag tolerancije za „politički napredak bez ekonomskog temelja“, ili bi upravo ekonomija mogla postati ključna tačka usporavanja pregovora?

Crna Gora danas ima privremeno zatvorenih 14 od ukupno 33 pregovaračka poglavlja, od čega je šest zatvoreno u 2025. i dva već u ovoj godini, što predstavlja jedan od najbrže ostvarenih napredaka u dugoj istoriji tih pregovora. Status predvodnika nije neupitan, ali je u ovom trenutku utemeljen. Ipak, pregovaračka poglavlja se ne zatvaraju u ekonomskom vakuumu, i upravo tu dolazimo do suštine ovog pitanja.

Javni dug Crne Gore na kraju 2025. godine iznosio je 5,19 milijardi eura, odnosno 63,5 odsto BDP-a. Neto javni dug, uzimajući u obzir depozite Ministarstva finansija, iznosio je 4,38 milijardi eura ili 53,65 odsto BDP-a. BDP za 2025. godinu iznosi 8,17 milijardi eura. Prema procjeni MMF-a iz novembra 2025, deficit tekućeg računa platnog bilansa proširiće se na oko 18 odsto BDP-a u 2025, dijelom zbog privremenog pada izvoza električne energije i usporavanja turizma, uz napomenu da je samo četvrtina tog deficita pokrivena stranim direktnim investicijama. Prema projekcijama Svjetske banke, fiskalni deficit za 2025. iznosi oko četiri odsto BDP-a, a javni dug bi do 2027. trebalo da dostigne 65,8 odsto BDP-a.

Kopenhaški ekonomski kriterijumi, koji zahtijevaju funkcionalnu tržišnu ekonomiju sposobnu da izdrži konkurentski pritisak unutar Unije, nijesu izborni predmet koji se može preskočiti. Međutim, u praksi postoji napetost između pregovaračke dinamike koja nagrađuje tehničke iskorake i dubinskog ekonomskog preoblikovanja koje se ne može mjeriti samo brojem zatvorenih poglavlja.

Poglavlje 17, koje pokriva ekonomsku i monetarnu politiku i uključuje osjetljivo pitanje crnogorske euroizacije bez formalnog članstva u eurozoni, Evropska komisija navodi kao oblast u kojoj uslovi još treba da budu dogovoreni. To nije sporedna napomena. To je signal da ekonomska dimenzija pristupanja nije zaokružena priča i da je potcjenjivanje njene složenosti rizik koji bi Crna Gora trebalo da uzme u obzir ravnopravno sa pregovaračkim napretkom.

Koliko je realno očekivati da Crna Gora, sa trenutnim nivoom javnog duga i zavisnosti od uvoza, može izdržati pritisak jedinstvenog evropskog tržišta bez ozbiljnih socijalnih posljedica po građane?

Crna Gora je euroizovana ekonomija koja već funkcioniše bez sopstvene monetarne politike. To je istovremeno i prednost i ograničenje. Prednost je u tome što se eliminiše devizni rizik i olakšava integracija finansijskog sektora, dok je ograničenje to što zemlja, u slučaju asimetričnih šokova, nema instrumente prilagođavanja koje imaju države sa sopstvenom valutom. Ulazak na jedinstveno evropsko tržište podrazumijeva prilagođavanje koje nije bezbolno za malu i uvozno zavisnu ekonomiju. Deficit tekućeg računa, koji se prema procjenama MMF-a za 2025. penje na oko 18 odsto BDP-a, pri čemu je samo četvrtina pokrivena stranim direktnim investicijama, predstavlja strukturni pokazatelj koji ukazuje na duboku zavisnost od uvoza i ograničen izvozni kapacitet.

Iskustvo prethodnih talasa proširenja pokazuje da su socijalni efekti prilagođavanja bili najteži u prvim godinama nakon pristupanja i da su posebno pogodili starije i manje mobilne slojeve stanovništva, koji nijesu mogli da iskoriste novu slobodu kretanja.

Crna Gora ima određene prednosti koje te zemlje u trenutku pristupanja nijesu imale, poput višeg BDP-a po stanovniku i stabilnijeg bankarskog sektora, čiji je udio nenaplativih kredita u drugom kvartalu 2025. pao na 2,9 odsto.

Ipak, strukturna ranjivost ostaje, a ublažiti je može jedino kombinacija efikasnog korišćenja strukturnih fondova, koji bi pristupanjem postali dostupni u znatno većem obimu, pametne politike prema sektorima sa komparativnim prednostima i socijalne politike koja štiti najranjivije. Sve to zahtijeva administrativni kapacitet koji je i dalje jedno od ključnih otvorenih pitanja.

Da li Evropska unija uopšte više vidi proširenje kao ekonomski projekat, ili je ono danas dominantno geopolitičko pitanje gdje se ekonomski kriterijumi sve više prilagođavaju političkim interesima?

Proširenje je izvorno zamišljeno kao proces zasnovan na zaslugama i mjerljivim kriterijumima, u kojem zemlja kandidat ispunjava kriterijume, a Unija joj nudi pristupanje kada je za to objektivno spremna. Ta logika nije nestala, ali je geopolitički kontekst proteklih nekoliko godina značajno promijenio težište rasprave.

Kada američka administracija šalje signale koji dovode u pitanje pouzdanost transatlantskog partnerstva, kada je rat u Ukrajini redefinisao evropsku bezbjednosnu agendu i kada Island, sa nešto manje od 400 hiljada stanovnika, ubrzava referendum o ponovnom pokretanju pregovora sa EU, između ostalog i iz bezbjednosnih razloga, jasno je da se o proširenju sve češće govori u kategorijama strateške dubine i geopolitičke stabilnosti, a ne samo reformske transformacije.

Da li je to loše za Crnu Goru? Ne nužno. Geopolitička motivacija može ubrzati procese koji su godinama bili u zastoju zbog birokratske inercije ili bilateralnih blokada. Međutim, opasnost leži u drugom pravcu. Ako se Kopenhaški ekonomski kriterijumi počnu smatrati prilagodljivim u skladu sa trenutnim geopolitičkim okolnostima, tada se podriva sama suština procesa koji ima smisla jedino ako se sprovodi dosljedno. Za Crnu Goru to znači da ubrzanje tempa zatvaranja poglavlja mora pratiti jednako ubrzanje stvarnih reformi, jer formalno zatvaranje poglavlja bez suštinskog preoblikovanja institucija i ekonomije ne može dugoročno funkcionisati, ni u interesu Crne Gore ni u interesu Unije.

Kako ocjenjujete sposobnost Crne Gore da povuče i efikasno iskoristi sredstva iz EU fondova, imajući u vidu dosadašnje administrativne kapacitete, postoji li rizik da zemlja formalno uđe u EU, ali suštinski ne iskoristi njene ekonomske prednosti?

Taj rizik postoji i bilo bi neodgovorno prećutati ga. Crna Gora je u okviru IPA programa, koji je pretpristupni instrument EU, godinama povlačila sredstva znatno ispod mogućih nivoa. Problem nije bio u nedostatku sredstava, već u sposobnosti da se projekti pripreme, sprovedu i revizijom potvrde u skladu sa standardima koje EU zahtijeva. Administrativni kapacitet, broj stručno osposobljenih službenika, kvalitet projektnog planiranja, sposobnost koordinacije između nivoa vlasti; sve su to faktori koji direktno određuju koliko zemlja zaista može da apsorbuje od onoga što joj je formalno na raspolaganju. To nije specifičan crnogorski problem. Bugarska i Rumunija, i više od deset godina nakon pristupanja, bilježe jedne od najnižih stopa apsorpcije evropskih fondova u Uniji, što znači da je ta strukturna slabost trajna i da se ne rješava automatski samim činom pristupanja. Naprotiv, pristupanjem se obim dostupnih sredstava dramatično povećava u odnosu na IPA okvir, pa razlika između formalnog prava i stvarnog korišćenja postaje još vidljivija.

Za Crnu Goru je posebno važno to što su, prema procjenama MMF-a, strane direktne investicije pokrile samo četvrtinu deficita tekućeg računa u 2025, dok se ostatak finansira zaduživanjem. To znači da zemlja u ovom trenutku nema dovoljno snažan privatni investicioni ekosistem koji bi sam po sebi kompenzovao ograničenja javne apsorpcije.

Razviti taj kapacitet do trenutka pristupanja i paralelno graditi administrativnu infrastrukturu sposobnu za upravljanje strukturnim i kohezijskim fondovima u punom obimu jedan je od najzahtjevnijih zadataka koji stoje pred Crnom Gorom. To zahtijeva sistemsku pripremu koja bi trebalo da počne odmah, a ne tek nakon što pristupni sporazum bude potpisan.

U kontekstu sve većeg odliva radne snage iz regiona, može li članstvo u EU dodatno ubrzati „ekonomsko pražnjenje“ Crne Gore i da li Unija ima mehanizme da spriječi produbljivanje regionalnih nejednakosti?

Sloboda kretanja radne snage jedno je od temeljnih prava unutar Unije i njome se ne može, niti smije, upravljati ograničavajućim mjerama prema sopstvenim građanima. Međutim, to ne znači da evropske institucije nemaju instrumente koji mogu ublažiti demografske i ekonomske efekte povećane mobilnosti. Pitanje je da li su ti instrumenti do sada korišćeni dovoljno strateški u kontekstu proširenja.

Unija poslodavaca Crne Gore upozorila je da postoji realan strah da veliki talas odlieva tek predstoji, posebno kada sloboda kretanja bude u potpunosti dostupna. Iskustvo novih država članica to potvrđuje. Litvanija, Letonija i Estonija izgubile su nakon pristupanja 2004. godine značajan dio radno sposobnog stanovništva, sa dugoročnim negativnim efektima na demografsku strukturu i potencijal rasta.

EU raspolaže određenim mehanizmima. Koheziona politika i strukturni fondovi osmišljeni su dijelom upravo sa ciljem smanjenja razvojnih nejednakosti, a Inicijativa za Zapadni Balkan i Plan rasta za Zapadni Balkan, koji je u primjeni od 2024. godine, usmjeravaju sredstva na ekonomsku konvergenciju već u pretpristupnoj fazi. Međutim, ključna razlika je između dostupnih instrumenata i njihove efikasne primjene. Sredstva mogu ostati neiskorišćena, a ekonomski jaz između Crne Gore i starih država članica ne smanjuje se samim činom formalnog pristupanja, već godinama sistemskih ulaganja u obrazovanje, infrastrukturu i inovacije. Upravo tu leži odgovornost i Crne Gore i Unije – da osiguraju da proširenje ne bude tek politički događaj, nego početak stvarne ekonomske konvergencije koja zadržava ljude kod kuće ili barem stvara uslove u kojima imaju razlog da se vrate.